Od kad guram bebeća kolica mnogo sam svesnija poteškoća sa kojima se suočavaju invalidi u Beogradu (u politički korektnom novogovoru trebalo bi da umesto „invalidi“ napišem „kategorije stanovništva sa posebnim potrebama“ ili već nešto slično, ali to smatram licemernim u zemlji u kojoj je podvig izaći iz zgrade, da ne govorim o nečem „izazovnijem“, na primer, odlasku u centar grada, prolazak Bulevarom… Dakle, ako se korektnost zasniva samo na nazivu, na apstrakciji jezičkog simbola, a nema je nigde u praksi, to nije korektnost nego licemerje). Da bih izašla iz zgrade, moram da uguram kolica u lift, potom da ih snesem niz dva stepenika, pa kroz vrata, pa još dva stepenika. Odatle mogu relativno normalno da se krećem samo široko zaobilaznim putevima, a i oni su neretko zakrčeni kontejnerima za reciklažu (da, onim ogromnim kontejnerima – umrla sam od smeha kad sam ih tu videla, kao, društveno smo odgovorni, recikliramo, a vi sa kolicima preletite!), ili da opet nosim kolica uz i niz stepenice. Moja je sreća što imam dve ruke i dve noge, pa mogu da podignem kolica, a šta da radi neko ko u tim kolicima sedi?
Naša Vlada, tačnije Ministarstvo za socijalni rad, pokrenulo je kampanju protiv diskriminacije (valjda kao podršku usvojenom Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je stupio na snagu pre više od godinu dana) u vidu TV spota. Možda ja ne uspevam da vidim druge aktivnosti, ali, rekla bih da se na TV spotu kampanja i završila.
U Beogradu trenutno postoji desetak javnih mesta na kojima je obezbeđen prilaz za invalide. Često čujem kako „na Zapadu ima mnogo ljudi u kolicima, a kod nas nema“, ali, nažalost, to ne znači da smo mi Srbi otkrili Asteriksov čarobni napitak, nego kod nas jednostavno nema uslova da ljudi u kolicima izađu iz stanova! I to je tužno i sramotno u isto vreme.
Ali, kakve veze sve ovo ima sa naslovom ovog posta? Ne znam koliko čitaoci mog bloga gledaju „Grand“ na TV Pink, ali dovoljno je samo nekoliko puta „baciti oko“ zarad ove analize. „Grand“ nas „napada“ i ako ga ne gledamo, kroz reklame, sa kioska, sa bilborda, kroz druge TV emisije, sa drugih TV stanica… U „Grandu“ ćete na jednom mestu videti i ono što nazivamo „starom gardom“ pevača, i novokomponovane turbo-zvezde, i pevače-pripadnike nacionalnih manjina, i homoseksualce, i slepog pevača, i pevača u invalidskim kolicima.
Ako je istina da je „Grand“ najgledanija emisija na ovim prostorima, a ja ne sumnjam da jeste, onda svaka čast Saši Popoviću na širokogrudosti i
društvenoj odgovornosti. Jer, ako se je normalno d prosečan Srbin navikne na ideju da čovek u kolicima peva kao i neki drugi pevač, ako počne da voli i peva pesme slepog pevača, postepeno će prihvatiti nečiji invaliditet samo kao još jednu individualnu različitost, i konačno, možda će mu jednog dana sinuti da se pored svakog stepeništa nalazi i rampa. Za početak, biće dovoljno da prestane da se parkira na trotoaru.
MILICA: piše jer ume, a i jer ne može da ćuti 
Leave a reply to Cyber Bosanka Odustani od odgovora