„Ako volite svoju zemlju, separišite otpad!“ poručio je ministar Dulić juče na jednom skupu o recikliranju.
Glagol „separisati“ ne samo da je tuđica, već kao takav uopšte ne postoji u srpskom jeziku. Postoji glagol „separatisati“, ali on označava odvajanje u ideološkom smislu, i teško da se može odnositi na sortiranje otpada. Sortiranje? Možda je to reč koju je ministar želeo da kaže? A možda je, jednostavno, trebalo da upotrebi srpsku reč „razdvajanje“. Ne samo da bi njegov iskaz bio mnogo više u duhu jezika, već bi ga mnogo više slušalaca razumelo.
Isto važi za predsednika Tadića, koji je pre nekoliko dana istakao šta je „signifikantno“ za Srbiju. Ovakve izjave, nažalost, nisu usamljeni slučajevi. Kao moljci u vunene džempere, strane reči nemilice se „uvlače“ u naš svakodnevni srpski jezik: na televiziji gledamo „rijaliti šou“, uobičajene stvari radimo „po difoltu“, usklađene stvari smo „mečovali“, popusti su postali „akcije“ i tako u nedogled…
Da se razumemo, nisam pristalica „posrbljavanja“ reči po svaku cenu. U rečenici „Kompjuterski virus briše fajlove sa hard diska“, u kojoj su gotovo sve reči stranog porekla, ne bih ništa menjala. Jezik tehnike i informacionih tehnologija, baš kao i njihova imena, toliko su globalni da tako treba i da se zovu.
Takođe mislim da je suludo razmatrati apstraktne i naučne sfere jezika gde dominiraju reči grčkog i latinskog porekla, jer je takva situacija u većini jezika. U jeziku, naime, funkcioniše veliki broj internacionalizama, takvih za koje nema dobre, ili adekvatne zamene domaćim terminom.
Isto važi i za reči koje toliko dugo koristimo da su postale deo naše leksičke svakodnevice, kao što su „solistički koncert“, „muzika“, „jastuk“, slične, za koje gotovo i da nemamo ekvivalent slovenskog porekla. Leksički fond našeg jezika, bez sumnje, nema odgovarajuća rešenja baš za sve pojmove koje jezikom treba obeležiti. „Pozajmljivanje“ reči pokazalo se kao nužna potreba ne samo spskog jezika, i ne samo u novije vreme.
U uvodu u „Rječnik“ iz 1818. godine, Vuk Karadžić napisao je: „opet je bolje uzetu tuđu riječ, nego li novu naopako graditi“. Dakako, to ne znači da ne treba tvoriti nove reči, ali to treba raditi smišljeno, u duhu jezika, i sa merom. Loš primer za ovo je pokušaj hrvatskih purista da krajem devedesetih godina veštački „skuju“ prevode za bukvalno svaku stranu reč. Srećom, jezik je po ko zna koji put pokazao da je živ i neukalupljiv, te leksičke novokovanice nisu zaživele.
Zaključak bi bio dvojak: Nesumnjivo je da smo svedocima promena u jeziku, i neumitno je da svako novo vreme donese i nove tuđice koje će za nekoliko decenija biti integrisane u jezik kao i mnoge reči stranog porekla danas: cipela, astal, policija, biblioteka, i mnoge druge, danas ne zvuče ni malo strano.
Drugi zaključak, pak, vodi na potpuno drugu stranu: sa stranim rečima treba biti oprezan, i koristiti ih kao so u jelima: sasvim dovoljno da jelo bude ukusno, i oprezno da ne bismo presolili.
MILICA: piše jer ume, a i jer ne može da ćuti 
Leave a reply to Petar Odustani od odgovora