Gde su nestali Tamni vragolani?

Banini je jedna od poslednjih fabrika niklih na temeljima socijalističke privrede u bivšoj Jugoslaviji, u Kikindi, 1985. godine, desetak godina nakon Jaffe u Crvenki i petnaestak godina nakon Bambija u Požarevcu.
U početku je lutala sa asortimanom, pravila je keks „Domaćica“, nalik na onaj koji je mnogo pre toga pravio hrvatski Kraš, (brzom i veštom birokratijom Banini je uspeo da zaštiti ime „Domaćica“ za prostor Srbije pre nego što se Kraš setio da će ipak izvoziti svoj keks i ovde. Tako Krašov keks, iako je originalna Domaćica, na srpsko tržište ide pod imenom „Domaće“, kao što se Plazma izvozi pod imenom Lane, iz istog razloga.) da bi devedesetih godina ponudila uistinu originalan i nesvakidašnji asortiman.  
Meni lično kao detetu Banini je bio nekakav mali svetionik u mraku devedesetih, jer su plasirali na tržište konditora nešto što do tada nije bilo viđeno kod nas, liniju mekanih, kremastih, ukusnih kolača, koji ni po čemu nisu bili nalik na industrijske kekse kakve smo do tada imali prilike da jedemo. Uz to, imali su čarobna imena, kao da sam ih ja krstila na literarnom konkursu: Slatki oblaci, Nežne simpatije, Krhki krasuljci, Mali darovi, Tamni vragolani i Zlatni cvetovi. Verujte mi, svaki od ovih kolača bio je dostojan poslastičarnice, a nekim čudom stajao je u rafu prodavnice. I kao šlag na torti, kampanja za ove kolače bila je vrhunska, TV spot pevala je Marta Keler, preslatka mlada glumica, inače rodom iz Kikinde, kao i Banini, koja je tih godina doživela doslovce svetsku popularnost zahvaljujući ulozi virdžine, koju je maestralno odigrala u istoimenom filmu.

Ali kako je cela ova priča bila previše čudesna da bi bila održiva, tako su bili i ovi nestvarno dobri da bi bili industrijski kolači. Naime, nisu bili industrijski. Nisu bili dovoljno suvi, dovoljno tvrdi i sa dovoljno aditiva da bi mogli da postignu industrijski rok trajanja. Kvarili su se u rafovima, nisu bili stabilni ni dva meseca, nisu dobro podnosili sobnu temperaturu, i ubrzo su svi povučeni. Banini je imao sreću da uvek ima dobre i kreativne tehnologe, koji nisu odustali, već su usmerili energiju na industrijsku vrstu slatkiša. Stvorili autohtoni brend Noblice (važno mi je da kažem da je autohtoni, jer su takvi retki kod nas, mi smo stvorili Medeno srce i Bananicu, dok su na druga tri najveća konditorska benda kopije: Plazma je direktna kopija italijanskog brenda Plasmon, što je u to vreme, sedamdesetih, bio svojevrsan privredni skandal, dok su Jaffa Cakes i Munchmallow otkupljeni recepti i imena od britanskom McVitiesa.) Baninijeve Noblice su školski primer izgradnje brenda, uključujući i sjajnu TV reklamu, za koju je nezaboravnu pesmu uradila Kristina Kovač.
Imao je Baninin i divnu verziju Petite Beure keksa prelivenog mlečnom čokoladom, izbacio je i liniju slanih grickalica… nažalost, u privatizaciji nije imao sreće – iako je imao zdravu i održivu proizvodnju, vlasnici su ga uveli u dugove, doveli do stečaja i na kraju i uhapšeni zbog prirednog kriminala. Godine 2017. Banini je u dugovima do guše stavljen na prodaju i konačno je imao sreću da ga kupi vlasnik Jaffe, koji je do tada pokazao da ume da vodi proizvodno preduzeće. I zaista, Banini tada jeste krenuo nekim stabilnim putem, i danas možete kupiti razne lepe industrijske proizvode ove kompanije, ali nikada više nećete moći da kupite Tamne vragolane, jer, jednostavno, to nije keks, nego kolač, nešto što ne treba da stoji u rafu, već ispod staklenog zvona poslastičarnice.